Biologija je nauka o životu. U kakvom su odnosu Biblija i biologija?
Biblija ovako govori o postanku vrsta i stvaranju čoveka: “Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i Zemlju, more i što je god u njima.” (2. Mojsijeva 20,11) U ovom tekstu jasno je omeđen period stvaranja sveta, otkriven obim dela i na kraju istaknuto Stvoriteljevo ime. Samo živi Bog mogao je da pokrene život. Život može da postane samo od živoga. Nikome još nije uspelo da laboratorijski stvori život. Stav da je životinjski ili biljni svet nastao spontano, neodrživ je isto tako kao što su bila neodrživa i bezuspešna nastojanja srednjovekovnih alhemičara da dobiju zlato u svojim nestvarnim pokušajima. Život, dakle, ostaje tajna, ostaje u vlasti Onoga koji ga je dao. Biblija kaže: “Sve je učinio da je lepo u svoje vreme, i svet metnuo im je u srce, ali da ne može čovek dokučiti dela koja Bog tvori, ni početka ni kraja.” (Propovednik 3,11) Najistaknutiji evolucionisti ne mogu objasniti na koji je način nastala ta tajanstvena živa materija.
Karl Line, veliki švedski prirodnjak, verovao je da postoji onoliko vrsta koliko ih je u početku Bog stvorio. Tako se jedan poznati biolog složio sa Biblijom koja je odavno pre njega objavila: “Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će biti seme njegovo na Zemlji.” Tako je po svojim vrstama stvoren sav biljni i životinjski svet: “Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako.” (1. Mojsijeva 1,11.24)
Biljni i životinjski svet je stvoren “po svojim vrstama”, odnosno Božjim stvaranjem nastale su osnovne vrste živoga sveta kao što u hemiji postoje osnovni elementi, koji čine Mendeljejev sistem osnovnih elemenata. Zlato se ne pretvara u gvožđe, ni gvožđe u zlato, pa se isto tako ne može ni od bilo koje biljne ili životinjske vrste dobiti druga. Bog je odredio i postavio granice između vrsta, i one su od početka života čvrste i nepromenljive. Biblija nigde ne kaže da su varijacije u okviru jedne vrste nemoguće. Od jedne pasmine konja može se dobiti druga isto konja, ali nikako neka druga potpuno udaljena od nje. Međutim, varijacija u okviru vrste nije evolucija. Postojanje različitih rasa samo dokazuje stabilnost vrste i mogućnost varijacije u njenom okviru.
Biohemijskom analizom jedne kapi krvi može se odrediti od koje životinjske vrste potiče sastav krvi. Sastav krvi je specifičan za određenu vrstu. Samo ljudska krv može se dati bolesniku prilikom transfuzije, a nikako životinjska. Međutim, sve ljudske rase imaju iste krvne grupe i podgrupe, jer su svi ljudi od jedne krvi. Tu naučnu činjenicu Biblija je odavno obelodanila govoreći o Bogu kao Stvoritelju čoveka: “I učinio je da od jedne krvi sav rod čovečiji živi po svemu licu zemaljskome.” (Dela apostolska 17,26) Tako se eksperimentalna biologija slaže sa biblijskim učenjem o tajni postanka života.
Čuda prirode su još uvek čuda, iako smo na njih navikli kao na nešto sasvim prirodno. Međutim, za Boga nije teško da čini natprirodna dela. Zašto onda čovek pokušava da ospori tu uzvišenu stvaralačku moć samo zbog toga što mu On nije dozvolio uvid u sve detalje? Bog će uvek ostati zaklonjen velom uzvišene tajne. Naša radoznalost zasnovana na našoj grešnosti nikad u potpunosti neće biti zadovoljena, što nam ne daje pravo da prkosno odbacujemo svoje božansko poreklo o kome nas Biblija ovako izveštava: “I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga.” (1. Mojsijeva 1,27) “Stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.” (1. Mojsijeva 2,7)