(Božja zaštita tokom jednog od najstrašnijih trenutaka u ratu)
Asako Furunaka je rođena 12. avgusta, 1921, kao kćerka uspešnog poslovnog čoveka u Japanu. Ambiciozna i jako inteligentna, pohađala je noćnu školu, nakon što je već dilpomirala kao učitelj. Kada je imala 32 godine, postala je reporter, neuobičajena stvar za žene u tom vremenu. Udala se za profesora na fakultetu, i iako nisu bili blagosloveni decom, imali su predivan život. Ipak, jednog dana, kada je već bila u ranim pedesetim godinama, Asakin život se raspao kada joj je muž priznao da ima ljubavnicu i da želi razvod. Osećanja očaja i besa su je preplavila, tuga i mržnja ka njenom suprugu je ispunila njene dane i noći, i ona je osećala da više nikada neće moći verovati u ništa.
Kada je njen život bio na dnu, neko ju je pozvao u Adventističku Crkvu i ona je počela redovno posećivati. Naučila je o oproštenju i našla nadu u Bibliji, i mir se vratio u njeno srce. Ipak, nije mogla doneti odluku da se krsti u to vreme.
Priče Za Neverovati
Zbog njenih sposobnosti i kvalifikacij, pozvana je da bude biblijska učiteljica za decu u crkvi. Veoma rado je prihvatila poziciju počela učiti tromesečnu dečju Subotnu školu. Jednog dana, lekcija je bila o priči iz knjige Danilo, o tri mladića koji su sačuvani iako su bili bačeni u užarenu peć. Iskreno je podučavala ovu lekciju, ali kada je završila, jedan od dečaka je uzviknuo “Ja to ne mogu verovati!” Onda je jedna devojčica rekla “Ja to mogu verovati, zato što mi moja bak uvek priča o tome kako ni jedan član crkve (adventističke) u Hirošimi nije poginuo kada je atomska bomba bačena na Hirošimu.”
Kada je ovo čula, Asako je shvatila da iako je ona sama podučavala lekciju, ni ona sam nije verovala, niti je mogla poverovati ovo što je devojčica rekla. Ali istovremeno, misao se pojavila u njenoj glavi “Ja sam rpeorter, zar ne? Ja bih trebala da mogu da istražim da li je ovo što je devojčica rekla istina. Ovo zaista moram da proverim.” Tako je počeo njen poduhvat da poseti sve ljude koji su bili članovi crkve u Hirošimi u vreme atomske bombe.
Sudbonosni Dan
Kada je prva atomska bomba u istoriji bačena na Hirošimu , u jutro 6. avgusta, 1945, uništila je sve unutar radijusa od dva kilometra: temperatur a tla je dostigla neverovatnih 6000 celzijusa. Svako unutar radijusa od četiri kilometara je spaljen do smrti. Strašni vetrovi brzine od 4,4 kilometra u sekundi, su se stvorili, uzrokujući čak i betonske građevine da se sruče i slomljeno staklo je letelo 16 kilometara daleko. Radijacija od bombe je bila neverovatno snažna, uzrokujući da oni koji su joj bili izloženi izgube sve telesne funkcije i njihove ćelije da počnu apoptosu, neku vrstu samoubistva ćelija. Od prvobitnog udara, posledičnih vatri u gradu, i opekotina od radijacije, neki procenjuju da je 200,000 građana Hirošime izgubilo život.
Ni Jedan Adventista Nije Bio Povređen
U sred ovog opustošenja, dali je zaista moguće da ni jedan član crkve, čak ni jedan koji je živeo jedan kilometar od mesta gde je bomba pala, nije poginuo, pa čak ni povređen? Sa sumjnom u srcu, Asako je počela posećivati članove crkve koji su bili tamo svo vreme. Ono što je pronašla, jeste da čak i u sred strašno velikih šansi za smrt tog dana, ni jedan član nije poginuo niti povređen. Devojčica koja je rekla da može verovati da su tri verna mladića sačuvana u užarenoj peći zato što joj je njena baka pričala da ni jedan član Crkve Adventista Sedmog Dana nije bio povređen, je govorila istinu.
Tokom svoje istrage, reporterka je čula svedočanstvo gospođe Hiroko Kainou, koja je, iznenađena neočekivanim strašnim vetrovima, pala na kolena i molila se. Iako je svaki komad stakla u njenoj kući razbijen, on aje izašla bez ogrebotine. Svih preostalih 20 članova crkve Adventista u Hirošimi su sačuvani živi i sigurni. Iako su, od tada, šestoro umrli od starosti, gospodin i gospođa Morita, Jošimure, Sumiji, Macuniji i ostali su još uvek aktivni.
Iwa Kuwamot, koja još uvek evangelizira iz svog doma preko telefona i pismima, u starosti od 83 godine, je bila na jedan kilometar od mesta gde je bomba pala. Kada se izvukla ispod srušene zgrade, videla je ogroman oblak kao pečurka koji je zaklanjao sunce i zavijao zemlju u tamu. Očajno je pokušavala da pomogne svom suprugu, koji nije bio vernik do tada, da se izvuče ispod ruševina, ali plamteći požari su pretili da ih odseku. Uzevši ruku svog supruga i plačući, Iwa je rekla “Vatra će uskoro biti ovde, ne mogu ništa više da uradim, ostaćemo i umreti zajedno. Bog zna sve. Molim te veruj u Isusa Hrista. Ja te ne mogu spasiti!” Ali njen suprug je odgovorio “Ne, ja ću umreti ovde, ali ti moraš preživeti, radi naše dece. Moraš se nekako izvući na sigurno i pronaći decu. Učini to za decu.”
Još jednom, ona je rekla “Ne, nema načina da pobegnem iz ove vatre. Umreću ovde sa tobom.” Ali njen muž nije hteo da sluša. Rekao je “Ne! Ja ću biti u redu ovde. Dugo vremena sam bio nepokoran protiv svoje majke i tebe i nisam hteo da verujem u Boga. Ali sada verujem u Božje spasenje da ćemo se ponovo videti. Molimte, idi i nađi decu. Molim te, samo idi!” I sa suzama kouje su pekle i slomljenim srcem, ostavila je muža, i polivajući se vodom tokom puta, izbegla je plamen i eventualno je bila spojena sa njenom decom.
Tomiko Kihara je u to vreme bila doktor sa svojom privatnom klinikom. Bila je na noćnoj dužnosti prethodno veče i stihla je kući u 2 u jutr, spavala je kada je bomba pala. Iako je bila udaljena manje od jednog kilometra od centra, ništa nije palo na nju, i nije bila povređena ni na koji način. Šokirana od udara, istrčala je napolje da vidi šta se dešava, ali sve što je mogla da vidi je bila spržena i crna zemlja. Shvativši ozbiljnost situacije, odjurila je u bolnicu na ivici grada., gde je celu sedmicu bez spavanja i odmora radila da pomogne žrtvama, kao jenda od malobrojnih doktora koji su preostali živi nakon udara. U sedmicama i mesecima nakon tragedije, nastavila je da koristi sve što je imala da pomogne žrtvama, i uspela je da na ovaj način posvedoči mnogima.
Pravi Vernik
Kao rezultat slušanja ovih svedočanstav, Asako je potpuno poverovala Bogu i bila krštena. Dobila je poziv da deli sa drugima istinu o Spasiteljevoj vernosti, i sa 58 godina se upisala ne teološki program na Saniku Gakuin koledžu u Japanu. Nakon diplomiranja, postala je pastor Kashiwa Crkve Adventista Sedmog Dana i kasnije radila kao biblijski instruktor u Kisarazu Crkvi Adventista Sedmog Dana. Čak i posle penzionisanja, nastavila je da bude aktivan evangelizator onima oko nje. I sada, u dobrom zdravlju sa 88 godina, ona kaže “Nemam ovozemaljsku porodicu na koju mogu da se oslonim, ali znam da me Bog voli, i zato sam zadovoljna”.
Originalni članak
http://www.adventistworld.org/issue.php?issue=2011-1008&page=16
Pripremio: A.P.