Kad čovek ostari i kada dodje u trenutke pred sam kraj svog života, reči koja otac ima tada da kaže svome sinu biće najvažnije reči. To će biti najvažniji savet, to su trenuci kada se najviše treba obratiti pažnja na reči koje će biti izrečene, jer je to ono što otac želi da utisne i ostavi svome sinu. U 1.Carevima 2,1-2 čitamo takav jedan ižveštaj gde David vidi da je njegovom životu došao kraj i on svome sinu kaže: “Ja idem kuda ide sve na zemlji; a ti budi hrabar i budi čovek.” David, kao da se setio svog života gde je on napravio greške u svom životu i nije se pokazao čovek ali u ovim trenucima on pred sam kraj svog života kaže svom sinu, Sine moj – Budi Čovek. Sigurno se setio nekoliko stvari iz svog života, kao naprimer (1. Samuilova 21. & 22. glava) kada je zbog laži koju je rekao bilo pobijeno 85 starešina, žene i deca i sva stoka njihova. Taj isti David koji je u jednom trenutku stajao ispred ogromnog Golijata, sada je bežao od Saula, nije se pokazao čovek u tom trenutku jer je dozvolio da strah obvlada njime. Sada na postelji govori svome sinu, Sine – Budi Čovek. Ponekad i nama postaje nam focus da učinimo nešto zato što smo vodjeni strahom da nismo u stanju da budemo čovek kakav Bog nas poziva danas da budemo. Jedan od takvih primera je bio Aron (2. Moj 32:1-4), koji je kada su ljudi trazili Continue reading →