Adam je skočio na noge i po prvi put se zagledao u lepi svet oko sebe. Šta mora da je pri tome mislio ili rekao? Svakako, nije tu bilo nikoga s kim bi razgovarao; mogao je da razgovara samo sa životinjama ili sa sobom. Da su se životinje nalazile u blizini samo je po sebi razumljivo, jer one su uvek jako znatiželjne. Pred sobom kao da gledam malog psa koji je lizao Adamu ruku, i mačku koja se umiljavala oko njegovih nogu u nadi da će je primetiti. Možda je i koji konj pružio njušku da bi ga Adam pomilovao.
Sa svih strana žurile su životinje, možda koji lav, slon, dabar, veliki jelen i koji drski mali majmun. Sve su one bile prijateljski raspoložene prema Adamu i s čuđenjem su gledale prekrasno stvorenje pred sobom. Verovatno su u njemu videle svog gospodara i učitelja. Dok je čovek koračao preko mekane zelene trave, one su ga radosno sledile. Pri tome su skakale i javljale se od radosti.
Livade i šume opet su odjekivale od povika radosti kada je velika povorka prolazila preko dolina i brežuljaka, pored senovitih jezeraca do reke i peskovitog žala mora. Čim je Adam zastao da posmatra kakvo novo stvaralačko čudo, možda kakvo vitko, visoko drvo ili kakav predivan cvet, iz šuma je nailazilo sve više životinja, pa su i ptice doletale da vide šta se to zbiva. Njihov instikt im je govorio da je ovo veliko, lepo biće sa sjajnim očima i carskim ponašanjem gospodar riba u moru, ptica pod nebom i svega živog što ide po zemlji.
Ni jedna od ovih životinja nije imala straha. Adam se nije bojao kada ga je tigar pratio u stopu, a ni tigar se nije bojao Adama. Jedan se jelen igrao s panterom, a da mu se pri tome ništa nije dogodilo. Antilope, bivoli, kamile i kenguri pasli su mirno jedni pored drugih.
Kada je Adam video kako životinje jedu, osetio je i sam glad. Ali, šta da jede?
Opazio je purpurno crvene grozdove koji su viseli s jedne loze, nekoliko svetlih jagoda i zrele orahe na drveću. Da li je to njegova hrana? Dok je o tome razmišljao, začuo je Božji glas koji mu je govorio:”Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu.”
On je dakle mogao da bira, jer mu je sve pripadalo. Ali kod svega, bilo mu je teško da izvrši izbor. Da uzme bananu ili jabuku? Ili da se posluži bademima, breskvama, kruškama i grožđem?
Mi ne znamo čime se Adam konačno poslužio. Ali je ono što je Adam prvi put jeo bilo najbolje što je ikada čovek jeo, pošto je svako jelo bilo tek nekoliko dana ranije izašlo iz Stvoriteljevih ruku. Kako je to moralo biti ukusno! Ne bi ste li i vi rado jeli s Adamom?
Uostalom, da li vam je palo na pamet kako je bilo dobro da je Bog stvorio travu pre nego što je načinio životinje koje će se njome hraniti? Isto je tako bilo dobro da je stvorio voćke i orahe pre čoveka, koji se njima trebao hraniti. Kako je mudro bilo što je Bog stvorio drveće, vinove loze i trave tako da mogu direktno iz zemlje uzimati ono što je živim bićima potrebno za život, kao na primer minerale i vitamine! Pažljivo i divno je Gospod planirao svaku pojedinost ovog prekrasnog sveta.
Bilo je već pri kraju šestog dana stvaranja. Sunce je trebalo da zađe. Božje stvaranje skoro će se završiti. Sve što je želeo da načini kako bi čoveku pripremio savršen dom, bilo je urađeno. Pa ipak, nešto je još nedostajalo. Dragi Bog stvorio je zemlju ni iz čega, odvojio je zemlju od vode, bregove i brežuljke pokrio je drvećem i cvećem, i ni iz čega je pozvao ptice, ribe i četvoronožne životinje. Kao krunu svemu stvorio je čoveka po svom obličju. Čoveku, svom majstorskom delu, posvetio je svoju ljubav; za njega su bili predviđeni sva ova lepota i obilje. Samo još jedno je trebalo da se uradi, trebalo je da se da poslednji blagoslov: trebalo je da se učini najlepše i najsrećnije delo celog stvaranja.