Usred tog celog predivnog sveta koji je stvorio, Gospod Bog je posadio vrt u Edemu prema istoku i stavio u njega čoveka kojega je načinio.
Da li ste ikada obrađivali vrt? To je uzbudljivo, zar ne? Naročito u proleće, kada sejete seme i onda čekate da niknu male, zelene biljčice! Kako je zanimljivo posmatrati cveće koje počinje da cveta i sazrevanje žitarica!
Ali, kada je Bog posadio vrt u Edemu, bilo je to sasvim drugačije. On nije trebalo da seje, jer je kao Stvoritelj mogao da stvori velika drveta i grmlje, i to samo da kaže:”Želim da tamo stoji nekoliko kedara, a ovde brezova šumica” i već je ono što je zaželeo stajalo pred njim. Mogao je prekriti brežuljak jelkama, a onaj dalje s bukvama, opet treći s hrastovima – samo da sve to zamisli. Kad je naredio da jedna dolina bude prekrivena žutim maslačcima, druga crvenim bulkama, sve se to odmah zbilo.
Kako je predivna morala biti domovina koju je Bog načinio za ljude koje je voleo, za Adama i Evu! Njenu lepotu možemo sebi da predstavimo kada mislimo na neko naročito lepo mesto u prirodi koje poznajemo i volimo.
Imajte na umu, Bog nije sagradio palatu, iako je Adama i Evu odredio za cara i caricu ovog sveta. On za njih nije načinio kamenu kuću s mramornim podom i električnim osvetljenjem. Umesto toga uredio im je dom u drveću i cveću.
Zidove kuće načinio je od palmi, borova i javorovih drveta, a pod od mekane, mirisave zemlje koja je bila prekrivena bogatim ćilimom zvončića, nevena i jagorčevine. Krov su formirale pružene grane drveća, iznad kojih se pružalo nebo, gde je Sunce sjalo danju, a Mesec noću.
Nije bilo potrebno da se sagradi kakvo naročito sklonište, jer u onim davno prošlim danima stvaranja nije bilo ni kiše ni oluje. Samo se magla dizala iz zemlje i vlažila celu zemlju.
U ovom prvom čovekovom domu nije bilo spavaće sobe kako je danas imamo, ali zato je bilo tihih, mahovinom pokrivenih kutaka pod grmljem i odmarališta pored žuborećeg potoka prekrivenih cvećem. Dnevna soba bila je padina jednog brežuljka, s koje se mogao videti izvanredno lep zaliv ili peščani morski žal. Muzička soba nalazila se pod drvećem u kojem su ptice cvrkutale svoje ljupke pesmice. Kuhinja i trpezarija bile su vinove loze i grmovi na kojima su uvek visili dobri plodovi za jelo.
Mora da su Adam i Eva bili presrećni dok su držeći se za ruke, trčali od jednog lepog prizora do drugog. Čini mi se kao da sam čuo Evu kako zove:”Adame, pogledaj ovaj predivan cvet! A tek ovaj! Pomiriši ga! Kako je divno ovde!”
Dok su tako znatiželjno išli, naišli su odjednom na dva drveta sasvim drugačija od svih ostalih koja su do sada videli. Oba su imala divan šaren plod.
Dok su s čuđenjem posmatrali drveće, Bog im se približio i rekao da se sada nalaze tačno u sredini vrta. Jedno od tih drveta je “drvo života”, a drugo “drvo poznanja dobra i zla”.
Onda je Gospod objavio čoveku:”Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali s drveta poznanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.”
“Umreti? Šta je to? Zašto je stavio u vrt drvo s kojega ne smemo jesti?” razmišljali su Adam i Eva. Dok su o tome mislili pošli su srećni svojim putem. U to vreme je Sunce zašlo za horizont.
Kako je to bio divan dan! Ujutro su životinje izašle iz zemlje na Stvoriteljev poziv. Zatim je On stvorio čoveka po svom obličju i na kraju sve krunisao u svojoj beskrajnoj mudrosti i ljubavi najlepšim i na svaki način dovršeno delo, ženu.
A sada je ovaj dan završavao. Senke su postajale duže, ptice su cvrkutale na granama, a iz šuma pokazivali su izvesni zvuci da dolazi noć.
Pogleda upravljenog prema zapadu Adam i Eva su gledali vatrenu lepotu zalaska Sunca. Stajali su puni čuđenja, dok se nebo poigravalo prekrasnim bojama i nijansama, tako da je nova lepota zableštala na svakom drvetu i grmu.
Šta se to zbiva? pitali su se. Da li je njihov lepi svet tako brzo završio? Ali, Bog im je šapnuo:”To je zalazak Sunca. Čekajte samo kad ono opet izađe u svoj svojoj lepoti!”
I Bog je pogledao na sve što je načinio, i gle, sve je bilo dobro. Sve je stvarno bilo veoma dobro i savršeno: zemlja, more, drveće, cveće i životinje. Osim toga, tu je bio i srećan ljudski par, koji je bio visok, lep i pun slatke nevinosti i koji se sada s obožavanjem poklonio pred svojim Stvoriteljem.
Stvaranje je bilo završeno, Božje delo gotovo. On je postigao svoj cilj ljubavi. Nije nikakvo čudo što je i na Nebu odjeknuo slavopoj Bogu. Jutarnje zvezde su zajedno pevale, a sinovi Božji podvikivali od radosti.