Radeći psihodijagnostiku kao klinički psiholog, često sam bila u prilici da lakše dobijem odgovore na pitanje „kakvi biste želeli da budete“ nego na pitanje „ko ste vi“. Izgleda kao da je lakše imati projekciju onoga šta bi za nas, a i one oko nas, bilo poželjno, prihvatljivo, dostojno samopoštovanja i poštovanja drugih, više određeno.
Ljudi su, posebno u stanjima povišene anksioznosti, depresivnosti, životnih turbulencija, malo zbunjeni u pogledu onoga kako bi mogli da se definišu. To ne znači da su izgubili identitet, već da neka stanja mogu da dovedu do prolaznih konfuzija, čak i u takvoj odrednici kakav je identitet. Govoreći o identitetu danas, posmatraćemo ga iz više uglova, upravo onih u kojima danas živimo.
Pojam identitet latinskog je porekla (identitas) i znači istovetnost. U psihološkom smislu identitet određuje neku vrstu različitosti između ljudi, ali i doživljaj sebe kao jedinstvenog i trajnog. U tome i jeste istovetnost. Pitanje identiteta pitanje je same čovekove suštine. Identitet omogućava osećanje kontinuiteta između prošlosti, onoga što je bilo nekada, onoga što je sada i onoga što osoba misli da će biti. Teoretičari kažu da je to jedinstvo ličnosti tokom jednog perioda. Naš narod ima sjajnu izreku koja kaže: „Koliko ljudi, toliko ćudi“. Preneto na pojam identiteta, moglo bi da se kaže da je to jedinstven sklop odlika jedne osobe koji je razlikuje od svih ostalih.
Pod pojmom identiteta danas se nalaze ne samo lični identitet nego i nacionalni, etnički, kulturni, evropski, vizuelni, korporativni, digitalni, zvučni i još brojni. Tako se identitet zapravo u svom pojednostavljenju i rastavljanju na pojedinačne činioce, u stvari, usložnjava. Mnoge od tih identiteta nametnula je savremena civilizacija, tehnološki napredak, a delom i pomodarstvo. Što je osećanje identiteta neke osobe „labavije“, to je ona sklonija prikupljanju različitih formi identiteta.
Identitet se formira gotovo od rođenja. Naizgled nepostojeća a ipak tako složena komunikacija koja se uspostavlja između majke i deteta po rođenju, omogućava stvaranje jedinstvenog osećanja Ja. Mnogi teoretičari slažu se da se odnos majka–dete uspostavlja i pre rođenja, odlukom majke da začne, a potom i rodi. Odnos sa partnerom, socijalno i ekonomsko okruženje, opšte stanje, posebno psihičko, koje prethodi začeću igraju vrlo važnu ulogu. Sam tok trudnoće, tok porođaja, željeni pol deteta, „narav“ koju beba ispoljava po rođenju, takođe su faktori koji utiču na uobličavanje tog odnosa. Neki očekuju mirnu bebu, a dobiju živahnu, a drugima se desi upravo obrnuto. O polu da i ne govorimo. Od toga šta je za majku signal da beba nešto želi ili joj nešto smeta do reakcije na to, zavisi i šta za majku postaje znak koji joj pomaže da raspozna potrebe bebe i na njih odgovori.
U samom početku beba ne razlikuje sebe od majke, ne razlikuje Ja od ne-Ja, ne postoje dva bića nego jedno stopljeno s drugim. Postepeno, vremenom, beba polako „shvata“ i prihvata da je majka odvojena od njega i da je svako od njih posebno biće za sebe. Faze kroz koje beba i majka prolaze su raznovrsne, bogate zajedničkim ali i pojedinačnim intrasubjektivnim karakteristikama. Tokom druge godine javlja se „Ja“ koje dete koristi kada govori o sebi, odrednica kojom razlikuje sebe od drugih, ali i definiše sebe kao odvojeno biće.
Identitet koji podrazumeva polni, rodni, rodbinski, profesionalni, socijalni, vrednosni, seksualni, nacionalni, religijski aspekt jedne ličnosti, svoj puni zamah dostiže u doba adolescencije. Za adolescente je karakteristična izvesna konfuzija kada je u pitanju identitet. Uspostavljanje granica između onoga što je spolja i onoga što je sadržano u Ja često se ljulja i deluje nestabilno.
Tokom razvoja stiče se i odnos prema celokupnom unutrašnjem svetu, upravo onom koji označava identitet. Mladi ljudi svoj identitet grade i kroz odnose sa drugima, prvenstveno svojim vršnjacima koji na tom uzrastu imaju daleko važniju ulogu od roditelja. Oni su merilo vrednosnih sistema, ukusa, imaju prevagu moći i nude obrasce za život. Deo toga adolescent prihvata kao svoje, a deo odbacuje smatrajući ga neprihvatljivim s aspekta onoga kako se oseća.
U praksi se čuje da neke osobe imaju ono što se u nauci zove „lažno Ja“. To su osobe koje funkcionišu „kao da“, maglovitih granica, uverenja, lako uskaču u uloge i često negde zagube sebe.
Često se u raspravama, sukobima, nadmetanjima čuje rečenica: „Znaš li ti ko sam ja?“. Ovo ima prizvuk pretnje, ali i pitanje da li neko uvažava tuđ identitet, pravo na originalnost, mišljenje, stav, ubeđenje, dostojanstvo. Tako i rečenica „Ko si sad pa ti?“ ima uvredljiv ton i izaziva bes i agresiju drugog. Dakle, identitet je odrednica oko koje nema pregovaranja, nagodbi.
Osobe formiranog i čvrstog identiteta su stabilne, postojane, odolevaju životnim osujećenjima, umeju da se raduju, tuguju, planiraju, oslonac su drugima, znaju u svakom trenutku ko su. One nemaju problem da odgovore na pitanje „ko ste VI?“.
Pripremila: Vesna Brzev-Ćurčić