Posmatrajući životinje koje su se sunčale ili radosno igrale na livadi, Adam je ubrzo primetio da svaka ima uz sebe druga. Pored veličanstvenog lava koračala je okretna i vitka lavica. Iza jelena s njegovim rogovima išla je ljupka košuta. Pored snažnog bivola stajala je krotka bivolica. U blizini tigra zadržavala se tigrica. Pored medveda nalazila se medvedica. Nedaleko od kunića nalazila se njegova ženka. Isto je tako bilo sa žirafom i zebrom, kod nosoroga i kod antilope, kod labuda, orla, konja, ježa, zlatne ribice, vuka, krokodila, ovce i veverice.
Samo je Adam bio sam. Svakako, životinje su bile veoma pitome prema njemu. Ako ih je pozvao, zastale su i pogledale ga velikim, začuđenim očima. Ali, on se nije mogao s njima zabavljati. Najbolje ga je još razumeo mali pas, ali i on je mogao samo da maše repom, da okolo skače, laje i zavija.
Adam se čudio zašto i on nema druga? Možda se okrenuo okolo, tražio ga ili zvao. Mora da je opet i opet zvao, nadajući se, da će ga neko od njegove vrste čuti i odgovoriti mu. Možda je očekivao da će se kakvo lepo biće, slično njemu, pojaviti iz šuma, da mu bude prijatelj i drug. Ali niko nije dolazio.
Dok je ležao u travi i razmišljao o svemu tome, još više je u njemu raslo osećanje usamljenosti. Zemlja je, istina, bila predivna i životinje prijatne i zabavne. Ali, nije bilo nikoga sa kim bi mogao da govori, kome bi mogao da kaže svoje misli, osim Boga.
Odjednom je Adam osetio veliki umor. To mu se inače nije dešavalo. Šta je to sa njim? Pokušao je da ostane budan, ali mu nije uspelo. Oči su mu se zaklopile. Iz njegove svesti nestala je zemlja, drveće, cveće i životinje, dok je tonuo u dubok, čudan san.
Opet se Bog približio, kao onda kada mu je udahnuo dah života. Brzim pokretom svoje stvaralačke ruke izvadio je čoveku koji je spavao rebro i zatvorio ranu neobično spretno.
I Gospod Bog je načinio ženu iz rebra koje je uzeo Adamu.
Kako je čudesno bilo ono što je Bog učinio! Kako je mogao da stvori Sunce, Mesec i zvezde, govoreći:”Neka budu svetla na svodu nebeskom”. Kad je sve životinje mogao da stvori rečima:”Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po njihovim vrstama”, zašto nije kazao:”Neka bude žena!” Umesto toga uzeo je divnom Adamovom telu jedno rebro, da bi mu iz njega stvorio životnog druga.
Mora da je za takav postupak postojao dobar razlog. Sebi sam uvek predstavljao kako je Bog želeo da Adam ima stalno na umu da je žena od njega. Onda će uvek sa njom postupati kao što bi postupao sam sa sobom. Sveto pismo nam kaže da je Bog stvorio Evu, da bude pomagač. Nije li to divna predstava? Ona je trebalo uvek da stoji pored Adama, da mu pomaže, da s njim radi i da s njim deli radosti ovog života.
Ali, posmatrajmo opet Boga na njegovom delu. Kaže nam se da je Bog “stvorio” ženu od Adamovog rebra. Kao što je čoveka načinio od zemlje, tako je sada beskrajnom mudrošću i spretnošću oblikovao biće koje je trebalo da postane majka celog ljudskog roda. Umetnički je oblikovao ljupke crte njenog lica. Nežno je oblikovao njenu dugu, talasastu kosu. Ljupko je u njen duh i osećanja utkao nežnost, blagost, ljubaznost i beskrajnu ljubav koju je trebalo da ima svaka majka, a koju sigurno ima i vaša majka.
U kraćem vremenu nego što je potrebno da se to ispriča, stajalo je pred Bogom najlepše biće stvaranja. Evine oči su blistale od životne radosti i velikog čuđenja. Blagi osmeh dao je njenom licu neuporedivu lepotu i ljupkost.
I onda je polako i nežno učinila prve korake, kad ju je Bog privodio čoveku. Začuđeno je pogledala u pojavu koja je spavala do njenih nogu. Ko bi to mogao da bude?
Možda je Adam upravo sanjao o drugarici koju se jednog dana nadao sresti na ovoj divnoj zemlji. Pokrenuo se i otvorio oči. Kako je to čudno? Pred njim stoji neko ko je lepši nego što se mogao nadati, biće tako divno, plemenito i lepo, da je jedva verovao da je to stvarnost.
Ali, kada je pogledao u njene bistre, dobre oči pune razumevanja, znao je odmah da je to njegova željena drugarica.
Začuđeno je Adam govorio:”Eto kost od mojih kosti i telo od moga tela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čoveka.” Zatim je radosno pošao prema njoj.
Ljubav na prvi pogled povezala je Adama i Evu. Oboje su odmah znali da pripadaju jedno drugome. Uhvatili su se za ruke i krenuli. Car i carica predivnog novog sveta prolazili su kroz polja posuta cvećem, preko brežuljaka na kojima su rasla drveta, do obale reke i njenih talasa koji zapljuskuju obalu. Istraživali su čuda stvaranja i divili se Božjoj lepoti i moći.
U međuvremenu Bog je ćuteći bdeo nad njima u nežnoj ljubavi i smešio se pri pomisli da njihovu svetlu, potpunu sreću.