Uriah Smith

Podelite Sa Drugima...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Pin on PinterestShare on LinkedInFlattr the authorEmail this to someonePrint this page

Uriah SmithUriah Smith (1832 – 1903)

Svega nekoliko Adventista Sedmog Dana je bibliju znalo bolje od Urije Smita. Bio je tih, rezervisan čovek koji je ljude impresionirao svojim učenjem i pojavom. Čovek plemenitog držanja koji je izazivao poštovanje. Decembra 1825-te je prihvatio svetlost od Adventista koji su držali Subotu. Sledeće godine se pridružio izdavaštvu “malog stada” vernika u Ročesteru. Skoro pola veka je bio urednik ili deo uređivačkog osoblja crkvenog časopisa, the Review and Herald. Smit je bio jedan od najrečitijih pisaca koje je denominacija ikada imala. U debati njegovo pero je bilo britko, logika jasna, a njegovo rezonovanje lucidno. Urija Smit je bio prvi sekretar Generalne Konferencije, prihvatajući ovu dužnost na organizaciji Generalne Konferencije u proleće 1863-će. Najbolje je poznat po svojoj knjizi, The Prophecies of Daniel and the Revelation, koja cirkuliše u hiljadama kopija. Bio je prvi biblijski učitelj na koledžu u Batl Kriku. Starešinu Smita su često viđali kako sa svojim štapom šeta ulicama Batl Krika, šantajući na svojoj veštačkoj nozi, jer je kao tinejdžer preživeo amputaciju. Bio je svestran i inteligentan kao i većina pionira. Uprkos svemu tome, bio je jedan od najoklevetanijih od svih pionira! Ali, Sestra Vajt je ovo imala da kaže o njemu: “Osećam naklonost ka starešini Smitu. Moj životni interes u izdavačkom poslu je povezan sa njegovim. Pristupio nam je kao mlad čovek, posedujući talente koji ga kvalifikuju da bude urednik. Kako se radujem kada čitam njegove članke u Review-u, tako pune duhovne istine. Zahvaljujem Bogu za njih. Snažno saosećam sa starešinom Smitom i verujem da se njegovo ime stalno treba pojavljivati u Review-u kao glavnog urednika. Tako bi Bog želeo. Kada je njegovo ime, pre nekoliko godina, stavljeno kao drugo, bila sam povređena. Kada je ponovo stavljeno na prvo mesto, zajecala sam i rekla “Hvala Bogu.” Neka uvek bude na tom mestu, jer Bog tako uređuje, dok god ruka starešine Smita može držati pero. I kada ne bude više imao snage, neka njegovi sinovi zapisuju njegove diktate.” {E. G. White, Selected Messages Book 2, p. 225}

Rani radnici su bili visokog kalibra. Uistinu, Bog je odabrao najbolje koje je mogao naći da obavljaju najbitniji posao koji je dat muškarcima i ženam u ova poslednja vremena.